Iako je u prethodnim godinama bilo pomaka napred kada je reč o informisanju građana o stanju životne sredine, lokalnim samoupravama još uvek fali agilnosti, kapaciteta i edukacije da se pravo građana na pristup informacijama od javnog značaja dosledno ostvaruje. Taj proces bi umnogome mogle ugroziti i najavljene izmene Zakona o pristupu informacijama od javnog značaja, bio je zaključak panela Zeleni razgovori pod nazivom „Pravo da znam – ali šta? I kako?“.

Tema razgovora bili su izazovi u prikupljanju informacija i podataka o stanju životne sredine u lokalnim samoupravama, a diskusija je održana 17. juna na Otvorenom univerzitetu u Subotici. U diskusiji su učestvovali predstavnici civilnog sektora iz Mladih istraživača Srbije, Arhus centra Subotica, Inženjera zaštite životne sredine, kao i predstavnici Grada Subotica i lokalnih medija.

Panel diskusiju je otvorila direktorka Mladih istraživača Srbije, Tanja Petrović, koja je učesnike događaja upoznala sa projektom „Zeleni inkubator“. Jedna od komponenti ovog projekta, koji Beogradska otvorena škola, MIS i Inženjeri zaštite životne sredine realizuju uz podršku Evropske unije, podrazumeva i razvoj metodologije za praćene lokalnih politika za zaštitu životne sredine. U tom procesu, kvalitetna komunikacija sa lokalnim samoupravama i transparentno informisanje glavni su preduslov za sagledavanje postojećeg stanja i kreiranje realnih i efikasnih politika.

„Dobijanje informacija na lokalu često zavisi od kapaciteta – broja i stručnosti ljudi koji su zaduženi za dostavljanje tražene informacije. Jedan od načina da se to prevaziđe podrazumeva planiranje vremena zaposlenih, kao i pružanje adekvatnih obuka, i to nam je zaista potrebno, jer Srbija nije napravila značajan pomak kada je u pitanju merenje, prikupljanje, obrada i sistematizacija informacija o stanju životne sredine u proteklih 17 godina od kada je usvojen Zakon o dostupnosti informacija od javnog značaja,“ rekla je Petrović u svom uvodnom izlaganju.

Pitanje dostupnosti pravovremenih informacija o stanju životne sredine je obaveza na koju se Srbija obavezala i potpisivanjem međunarodnih dokumenata poput Arhuske konvencije.

„Civilno društvo ima važnu ulogu u sprovođenju Arhuske koncencije kroz edukaciju građana o njihovim pravima i načinima da ih ostvare. Ali potrebna je i podrška lokalnih samouprava, jer je pristup informacijama daleko brži i lakši kada lokalna samouprava ima kontinuiranu saradnju sa organizacijama na lokalu“,  kaže Snježana Mitrović iz regionalnog Arhus centra u Subotici.

Žika Reh, šef Službe za zaštitu životne sredine i održivi razvoj grada Subotice istakao je da dostupnost informacija u velikoj meri zavisi i od kvaliteta procedura koje se primenjuju u ovom procesu. „Stvar dodatno komplikuje činjenica da se da se podaci različitih institucija prikupljaju na različitim obrascima, kao i da u nekim oblastima ne postoji obaveza prikupljanja informacija. Postoji i problem velikog broja irelevantnih informacija, na primer podaci o kvalitetu vazduha mereni različitim aplikacijama koje prate različite parametre, što dodatno zbunjuje građane“, objasnio je on.

Rodoljub Šabić, advokat i bivši Poverenik za informacije od javnog značaja skrenuo je pažnju na to da vlast uvek treba da pođe od pretpostavke da se poverenje najbolje stiče transparentnošću i da je potrebno što veći broj informacija učiniti dostupnim širem okruženju.

„Retki su primeri dobre saradnje organizacija i vlasti. Ujedno se se nastavlja problem koji se pojavio u nekom momentu u prošlosti, a to je da imamo dobre zakone koji se ne primenjuju – a zakon koji se ne primenjuje nije zakon. Treba usvojiti način razmišljanja da niko nije dužan da obrazlaže zbog čega traži neku informaciju, i treba insistirati na otvorenim podacima i proaktivnom saopštavanju informacija. Taj proces je u poslednjih nekoliko godina zaustavljen“, ocenio je on.

Predsednik udruženja Inženjeri zaštite životne sredine iz Novog Sada, Igor Jezdimirović, istakao je da je informacija moć i da cirkularna ekonomija, kao zelena budućnost, treba da se bazira na informacijama koje su pouzdane.

„Pri izradi naših studija i izveštaja, često nailazimo na različite podatke o istoj temi kod različitih institucija. Takođe, dostupni dokumenti su često u formatima koje nije moguće elektronski pretraživati, što iziskuje dosta vremena i posla kako bi se došlo do određene informacije. U oblasti cirkularne ekonomije postoji i problem od koga tražiti informaciju – zašto taj pristup nije jednostavniji?“, pitao je on.

Urednica i novinarka portala Magločistač, Natalija Jakovljević, dodala je da u ovom procesu mediji imaju ključnu ulogu i veliku odgovornost, jer predstavljaju sponu između građana i izvora informacija.ž

„Iako je, na primer, u Subotici situacija bolja nego ranije kada je reč o pristupu informacijama od javnog značaja, procedura je i dalje složena jer dobijanje dozvola za prikupljanje određenih informacija može dugo da potraje. Građani takođe nisu u dovoljnoj meri upoznati sa metodama pristupa informacijama od javnog značaja“, ocenila je Jakovljević.

Kako unaprediti stanje – i šta sa izmenama zakona?

Deo diskusije bio je posvećen i temi izmena Zakona o pristupu informacijama od javnog značaja, koje po mišljenju panelista u brojnim aspektima unazađuje transparentnu komunikaciju I informisanje javnosti u Srbiji.

„Najveći problemi su izvršenja odluka poverenika i problem potpune neodgovornosti za kršenje zakona. Poverenik izriče nekakve novčane kazne gradu, opštini, ministarstvu, a ne odgovornom licu, pa se ti iznosi plaćaju javnim novcem. Godinama unazad gotovo niko nikada nije kažnjavan, osim nekoliko izuzetaka. Izmenama i dopunama Zakona o pristupu informacijama od javnog značaja građani i civilni sektor više neće imati ni ovakvu mogućnost. Ubuduće će poverenik moći da izriče prekršajne naloge koje su na nivou osrednjih kazni za pogrešno parkiranje. Ako neko misli da će time da se obezbede efekti koji nam stvarno trebaju, onda stvarno nemam komentar“, ocenio je Šabić.

Učesnici panela su skrenuli pažnju i na problematičan Član 9 nacrta izmena i dopuna zakona, koji se tiče ograničenja u informisanju o životnoj sredini. Član predviđa da organi javne vlasti ne moraju da ustupe zainteresovanoj javnosti određene informacije o stanju životne sredine i lokaciji retkih vrsta – koje kao definicija inače ne postoje u srpskom zakonodavstvu.  

„Ovo stvara prostor za manipulaciju, kako od strane vlasti, tako i od strane građana. Institucije mogu da nas odbiju ako tražimo, na primer, da vidimo koje vrste žive na lokaciji predviđenoj za Rio Tinto. Naš stav je da takva stavka treba da se briše, kao i da se analizira iskustvo drugih zemalja koje imaju ili izostavljaju takvu stavku iz svojih zakona“, ocenila je Tanja Petrović.

U zaključku, učesnici su ocenili da bolji pristup informacijama od javnog znacaja u lokalnim samoupravama zahteva jasne procedure i propise o tome kako se informacije dostavljaju, bolju organizaciju podataka koja podrazumeva sistematično prikupljanje i dostupnost zainteresovanim licima, mašinski čitljivo formatiranje, kao i bolje informisanje građana o pravima koja su im zagarantovana i načinima za njihovo ostvarivanje.

Panel „Zeleni razgovori“ pod nazivom „Pravo da znam – ali šta? I kako?“ održan je na Otvorenom univerzitetu u Subotici, u okviru projekta „Zeleni inkubator“ koji realizuju Beogradska otvorena škola, Mladi istraživači Srbije i Inženjeri zaštite životne sredine, uz podršku Evropske unije.