Da li u Srbiji postoji kriza voda? Ako bismo požurili na damo odgovor na osnovu prvog utiska, rizikovali bismo da zvučimo ili previše optimistično, ili previše pesimistično. Činjenice su, dakle, negde u samoj sredini – ali da bismo ih postavili na mesto i istinski razumeli stanje voda u Srbiji i rizike s kojima se suočavamo, moramo pogledati situaciju iz više uglova. 

“Voda i klimatske promene – ubrzavanje akcije” tema je ovogofišnje Svetske nedelje voda, koja se obeležava od 23. do 28. avgusta. Kroz ovaj sveobuhvatan pristup, stanje voda u Srbiji može se ispitivati kroz nekoliko dimenzija – prevashodno iz perspektive dostupnosti, zagađenosti i klimatskih procesa koji utiču na vodne resurse i njihov kvalitet. 

Da li u Srbiji ima dovoljno vode?

Kada se postavi ovo pitanje, bilo u Srbiji ili van nje, nameće se odgovor – živimo na Plavoj planeti! Kako bi uopšte moglo da nestane vode? Ipak, pogled iz svemira ne daje nam potpunu sliku. Ako se spustimo na zemlju, statistika postaje prilično surova. Od ukupnih vodnih resursa na planeti, čak 97% odlazi na svetsko more. Dakle, raspoloživost slatke vode iznosi svega 3%. Od ta tri procenta, dve trećine se nalazi u obliku večitog snega i leda, a samo trećina ostaje nama na raspolaganju.

Prema izveštaju Ujedinjenih nacija iz 2003. godine, Srbija je na 47. poziciji od 180 država u svetu kada je reč o vodnim resursima. Na osnovu toga, može se zaključiti da naša zemlja nije siromašna vodama. Međutim, veći deo voda u Srbiji čine tranzitne vode, dok je domicilnih voda značajno manje, s Velikom Moravom i njenim pritokama kao glavnicom domaćih vodnih resursa. 

“Po pitanju domicilnih voda, prilično smo siromašni vodama, i na listi Svetske banke, na osnovu njihovog izveštaja iz 2013. godine, nalazimo se na 125. mestu. Povoljna okolnost je bogatstvo tranzitnim vodama koje donekle umanjuje taj disbalans, pa možemo reći da kriza voda u Srbiji nije izražena, odnosno da za sada zadovoljava neke naše potrebe,” zaključuje Ana Milanović sa Geografskog instituta „Jovan Cvijić“. 

Ana Milanović, Geografski institut „Jovan Cvijić“

Za bogatstvo vodnih resursa nije presudan samo kvantitet, već i kvalitet vode – a tu slika o stanju voda u Srbiji dobija jasnije obrise. Od sredine prošlog veka, porast broja stanovnika i brojni industrijski procesi uslovili su zagađenje brojnih vodotokova.  

“Sa industrijskim procesima, pre svega zastarelim tehnologijama i bez prečišćavanja otpadnih voda sve je veće zagađenje. Tome naravno osim industrije doprinosi i ispuštanje neprečišćenih komunalnih voda u rečne tokove,” istakla je Milanović, dodavši da je ovaj problem naročito prisutan u Vojvodini.

Veliki bački kanal i sto godina zagađenja

Jedan od primera takvog zagađenja u severnoj pokrajini vidljiv je u Velikom bačkom kanalu. Taj kanal je pre više od 200 godina doneo život u ove krajeve, kao važna rečna saobraćajnica, izvor vode za navodnjavanje i obeležje jedinstvenog vojvođanskog pejzaža. Danas, Veliki bački kanal se bori sa posledicama stogodišnjeg zagađenja, nataloženog u 350 hiljada tona depozita toksičnog mulja na dnu. 

“Koncentracija štetnih materija u kanalu u protoku kroz grad Vrbas 1000 puta je veća nego u Dunavu kod Beograda i kod Novog Sada,” upozorava Ratko Đurđevac iz Ekološkog pokreta Vrbasa. “Nekoliko naših lekara specijalista utvrdilo je da je tu došlo do pojave kancerogenih materija, kao i da je koncentracija tih materija takva da izaziva ozbiljne zdravstvene probleme kod stanovništva. Zaključili su da je za u odnosu na druge delove Vojvodine, u bliskom okruženju kanala pojava šest kancerogenih oboljenja za 50% češća.”

Veliki bački kanal kod Vrbasa u blizini fabrike Vital (Foto: Mladi istraživači Srbije)

Zagađenje se širi i dalje od samog priobalja. Istraživanja Instituta Maks Plank utvrdila su da je dno kanala na nekoliko mesta probijeno, zbog čega su štetne materije migrirale i ka podzemnim vodama, koje služe kao glavni izvor pijaće vode. 

Dobra vest je da je u planu veliki projekat remedijacije Velikog bačkog kanala, koji bi bio realizovan u saradnji sa Evropskom unijom. Do tada, Đurđevac skreće pažnju da je važan deo očuvanja voda uspostavljanje direktne saradnje sa zagađivačima na razvijanju cirkularne ekonomije.

“Mi pokušavamo da ih upoznamo sa dostignućima najnovijih tehnologija, da im pokažemo da se iz otpadnih voda može izvući dosta kvalitetnih materija koje mogu da se upotrebe za dalju prodaju, odnosno da se izađe na tržište s njima,” zaključio je Đurđevac.

Pogoršavanje situacije

Nisu svi izvori vode u Srbiji iste sreće kada je reč o prepoznavanju i saniranju posledica zagađenja.

“Neke aktivnosti koje se i u ovom trenutku preduzimaju u našoj zemlji, više pojačavaju efekte potencijalne krize vode, nego što deluju u pravcu predostrožnosti, prevencije ili zaštite vodnih resursa,” ocenjuje Dušica Trnavac Bogdanović iz Mladih istraživača Srbije. 

Loše gazdovanje vodnim resursima može se uočiti u skoro svakoj opštini u Srbiji. U Beogradu, na levoj obali Save, tokom poslednjih nekoliko decenija niklo je nekoliko hiljada ilegalnih objekata napravljenih na prostoru rezervisanom za odbranu od poplava. Osim toga, reč je o prostoru koji je vodoizvorište, jer su tu locirani reni bunari koji iz savskog aluviona eksploatišu vodu koju piju građani Beograda.

Sava kod Beograda (Foto: Pixabay)

Na reci Mlavi, na izuzetno važnom strateškom mestu predviđenom za izgradnju vodoakumulacije za snabdevanje pijaćom vodom, izgrađenja je mini hidroelektrana Krepoljin. 

“Srbija ima jedan sistem površinskih akumulacija koje su izgrađene kao vodoakumulacije s primarnom namenom za vodosnabdevanje stanovništva. Ali nažalost, primeri smo dosta bahatog ponašanja prema tim izuzetno vrednim i strateški važnim objektima,” ističe Ratko Ristić sa Šumarskog fakulteta. “Da pomenem na primer akumulaciju Ćelije kod Kruševca, u koju se nekontrolisano slivaju fekalne otpadne vode iz domaćinstava, štala, sa poljoprivrednih površina, i zaista je potreban jedan veliki napor da se zaštite ne samo ta akumulacija, nego i druge akumulacije gde smo imali probleme.”

Briga o takvim izvorima vode ne podrazumeva samo aktivnosti u priobalju – već i svobuhvatan pristup kontrole šumarstva i poljoprivrede, uz izbegavanje seče šuma, očuvanje kvaliteta zemljišta i balans postojećih erozivnih procesa. Svedoci smo da u infrastrukturnom razvoju Srbije, ovi elementi očuvanja resursa uglavnom bivaju posmatrani kao fusnota i formalnost koju treba zaobići, a ne sastavni deo održivog razvoja. 

Vreme radi protiv nas

Ako već radimo sami protiv sebe, važno je setiti se i da nam godine koje dolaze donose nove izazove. Klimatske promene i njihove posledice postaju sve vidljivije i u narednih sto godina će se samo intenzivirati. 

Iako se sama količina padavina u Srbiji nije bitno smanjila, njihova raspodela se značajno promenila. Poremećen ciklus padavina i isparavanja dovodi do ekstremnih vremenskih prilika poput suša i poplava, ali i može negativno da utiče na oticanje i akumulaciju vode u površinskim i podzemnim slivovima.

Poplave u opštini Gornji Milanovac tokom maja 2014. godine. (Izvor: Mihailo Jovanović/CC BY 3.0)

“Padavina ili ima previše ili ih ima premalo, a premalo ih ima najčešće u toku leta, kada su te padavine potrebne poljoprivredi i nama. Ono što zabrinjava tako loša raspodela doprinosi i smanjenju količine vode u tlu – koja, pogotovo u južnim krajevima Srbije sve brže isparava u toku leta, i tako se vide prve naznake gubitaka vodnih resursa. Smanjuju se rezervoari podzemnih voda,” upozorava Vladimir Đurđević sa Fizičkog fakulteta. 

Šta dalje?

“Više ljudi, manje vode. Porast temperature, manje vode. Porast zagađenja, manje kvalitetne i dostupne vode,” zaključuje Dušica Trnavac Bogdanović. Deluje kao igra koju u startu gubimo.

Šta se nameće kao zaključak? Iako Srbija količinski ima dovoljno vodnih resursa, njihov kvalitet je sve niži, a uz neodgovoran odnos prema vodama, i njihova dostupnost i upotrebljivost doći će pod znak pitanja. Rešenja ne mogu da čekaju. Proaktivan odnos prema zagađivačima, donosiocima odluka, kao i lična odgovornost dobar su početak da se bogatstvo vodnih resursa u Srbiji očuva, unapredi ili vrati u pređašnje stanje.

“Dešavalo se da po mesec dana fabrike ne ispuštaju zagađenje u Veliki bački kanal i tako malo vremena je bilo dovoljno da se ribe vrate u delove gde ih nismo pre toga viđali. Svaka akcija ima efekta i priroda se obnavlja kad joj dozvolimo,” zaključuje Ratko Đurđevac, uz izvesnu dozu optimizma.

Na tragu proaktivnog pristupa, o stanju voda i rešenjima za krizu voda naši sagovornici govorili su opširnije u našem onlajn kursu o upravljanju vodama koji snimamo u okviru programa EKO-SISTEM. To je jedan od načina da pružimo građanima šansu da se bolje informišu o ovoj temi i na taj način steknu znanje da pokrenu promene u svojoj zajednici ili utiču na donosioce odluka. Ako želiš da ti javimo kad kurs bude dostupan, ispuni formular i prijavi se za naš newsletter!