Do kraja jula, sva pravna lica koja obavljaju privrednu delatnost u Srbiji imaju obavezu da podnesu prijavu za utvrđivanje naknade za zaštitu i unapređenje životne sredine, koju će ubuduće plaćati kao “eko taksu”. Iako ideja na prvi pogled deluje kao pozitivan pomak u oblasti zaštite životne sredine, u startu se naziru mnogobrojni problemi – od obveznika takse do krajnje destinacije uplaćenih sredstava. 

Da li je eko taksa ulog u zelenije društvo ili samo još jedan namet za punjenje praznog i loše planiranog budžeta?

Šta je eko taksa?

Osnov eko takse proizilazi iz Zakona o naknadama za korišćenje javnih dobara i još nekoliko podzakonskih akata, uključujući Uredbu o kriterijumima za određivanje aktivnosti koje utiču na životnu sredinu prema stepenu negativnog uticaja na životnu sredinu i Pravilnik o izgledu, sadržini i načinu dostavljanja prijave sa podacima od značaja za utvrđivanje naknade za zaštitu i unapređivanje životne sredine.

Zakon, uredba i pravilnik se u ovoj oblasti vode principom “zagađivač plaća”, što podrazumeva da pravna lica koja nanose štetu životnoj sredini iz svog budžeta saniraju tu štetu, finansiraju mehanizme za prevenciju zagađenja i doprinose opštem unapređenju stanja životne sredine.

“Mi zagovaramo doslednu i transparentnu primenu principa “zagađivač plaća”. Na tom principu zasniva se politika zaštite životne sredine Evropske unije i taj pristup se do sada u praksi evropskih zemalja pokazao kao izuzetno efikasan. Ko čini štetu, to i sanira,” kaže izvršna direktorka Mladih istraživača Srbije Tanja Petrović.

Dok je u početku bilo zabune oko toga da li sva pravna lica, uključujući i udruženja građana koja čak ni ne ostvaruju nikakav prihod, treba da plaćaju eko taksu, iz Ministarstva finansija stiglo je razjašnjenje. 

“Udruženje nije obveznik plaćanja predmetne naknade osim u slučaju da obavljanjem delatnosti ostvaruje prihod (a o čemu je dužan da sačinjava i dostavlja radovne finansijske izveštaje) pri čemu utvrđeni iznos naknade za plaćanje ne može biti veći od 0,4% godišnjeg prihoda obveznika naknade u godini koja prethodi godini za koju se vrši utvrđivanje naknade za zaštitu i unapređivanje životne sredine,” navodi se u saopštenju. 

Ipak, ostaje otvoreno pitanje na koji način samostalni preduzetnik u oblasti računovodstva ili udruženje građana zagađuju životnu sredinu. Odgovor na to pitanje se nazire u dosadašnjoj praksi finansiranja ovog sektora. 

Kakva su dosadašnja iskustva?

Sistem finansiranja zaštite životne sredine u Srbiji je i dalje daleko od funkcionalnog. Budžetska izdvajanja su ispod nivoa potrebnog za vidljiv napredak u ovoj oblasti, čak i u situacijama kad novca ima dovoljno. Princip je, čini se, da uvek ima nešto preče. 

U budžetu Republike Srbije za 2020. godinu, za Ministarstvo zaštite životne sredine opredeljeno je 7,9 milijardi dinara, skoro dve milijarde više nego za prethodnu godinu. Uprkos tome, ova sredstva nisu dovoljna za uređenje oblasti životne sredine u skladu sa EU standardima. Prema procenama Fiskalnog saveta, ta cifra bi narednih 10-15 godina trebalo da iznosi oko 500 miliona evra na godišnjem nivou. Pored toga, u budžetu za ovu godinu izostale su kapitalne investicije u komunalnu infrastrukturu i zaštitu životne sredine, iako je za njih bilo prostora.

Investicije u energetsku infrastrukturu će dodatno zakomplikovati i poskupeti potrebna ulaganja u zaštitu životne sredine. Samo Elektroprivreda Srbije, kao najveći zagađivač u Srbiji moraće da investira 800 miliona evra da bi uskladila rad svojih termoelektrana sa ekološkim propisima i svede zagađivanje na razumnu meru. Kako će to biti postignuto s obzirom na to da je u energetskom planu Srbije podizanje nove termoelektrane na ugalj, o čijim potencijalnim posledicama smo pisali, ostaje nepoznato. 

Na lokalnom nivou, prema Izveštaju iz senke Koalicije 27 za 2019. godinu, povećava se broj lokalnih samouprava koje su ukinule svoj budžetski fond za zaštitu životne sredine. U 2013. godini, jedna opština je ukinula taj fond, a u prošlog godini, taj broj je porastao na 25. Zapaženo je i da opštine i gradovi planiraju sve manje rashode u programima fonda za zaštitu životne sredine. Čak i takvi smanjeni rashodi neretko budu niži od ostvarenih prihoda od naknada, što ukazuje na to da i kad ima novca, nadležni nemaju ideju ni plan kako da ga potroše na svrsishodan način.

Na republičkom nivou, od 2016. godine funkcioniše Zeleni fond, koji po osnovu naknada za zaštitu životne sredine pune zagađivači iz privrednog i industrijskog sektora. Pa ipak, ni ovaj korak nije bio dovoljan da se finansiranje zaštite životne sredine stabilizuje i usmeri na konkretne planove. Najveći udarac za fond bilo je ukidanje namenskog karaktera prikupljenih sredstava, čime je potpuno obesmišljeno postojanje ovakvog fonda. 

“Zeleni fond je samo budžetska linija kojom upravlja Ministarstvo finansija. To praktično znači da ministar zaštite životne sredine svake godine pregovara sa ministrom finansija o količini novca koji će biti opredeljen za životnu sredinu,“ kaže Tanja Petrović. “Ono što je zabrinjavajuće je praksa raspodele sredstava – ta sredstva se retko kad u celini vraćaju životnoj sredini, jer se novac koristi za druge svrhe poput asfaltiranja puteva, renoviranja javnih ustanova, i ostalog. Naravno, takve investicije moraju da postoje, ali ako se novac prikupljen za zaštitu sredine opredeljuje u druge svrhe, time se i princip “zagađivač plaća” obesmišljava, a stanje životne sredine ne unapređuje.”

I kada se sredstva iz Zelenog fonda troše namenski, na aktivnosti poput pošumljavanja i očuvanja predeonog diverziteta, javnosti nisu dostupni izveštaji o realizaciji pojedinačnih projekata. 

“Imajući u vidu da pošumljavanje, ako nije usklađeno sa specifičnim potrebama očuvanja staništa i vrsta, ne obezbeđuje zaštitu prirode, upitno je koliko budžetska sredstva namenjena za ove aktivnosti zaista doprinose unapređenju zaštite prirode. Nedostatak informacija o detaljima sprovođenja projekata pošumljavanja, onemogućava da javnost dođe do saznanja da li uložena sredstva suštinski doprinose zaštiti prirode i očuvanju predeonog diverziteta,” navodi se u izveštaju. 

Dakle, princip Zelenog fonda i eko takse je isti – s tim što će eko taksa biti namenjena lokalnim samoupravama. S obzirom na stanje u oblasti finansiranja životne sredine na svim nivoima, kao i dosadašnju praksu sa Zelenim fondom, biće potrebno pomno pratiti na koji način se ova sredstva iz lokalnih fondova raspoređuju i kako će biti utrošena. Ukoliko eko-taksa nastavi dosadašnju praksu Zelenog fonda, nameće se odgovor na pitanje s početka priče. U tom slučaju, eko taksa biće samo još jedna naknada kojom će građani “puniti rupe” u republičkom budžetu. Problemi poput zagađenja vazduha, vode i zemljišta, koji umnogome pogađaju sve građane, i dalje će biti gurani pod tepih uz zaključak da za njihovo rešavanje – nema novca.