Reforme u zaštiti životne sredine u Srbiji moraju postati hitan prioritet Vlade Srbije, uz veće uključivanje građana i civilnog društva u donošenje odluka u ovoj oblasti, zaključak je diskusije „Reforme u životnoj sredini u Srbiji – ko će da povuče?“ koju su organizovali Mladi istraživači Srbije.

U diskusiji su učestvovali predstavnici i predstavnice državnih institucija, civilnog sektora i eksperti u oblasti zaštite životne sredine. Oni su iz različitih perspektiva izlagali preduslove da se pokrenu reforme, ali i ključne probleme koji usporavaju ili potpuno onemogućavaju napredak u tom sektoru.

„Korak po korak“ pristup, gde se polako uključuju pojedini sektori i institucije, nije dao željene rezultate, istakla je u diskusiji Aleksandra Došlić iz Ministarstva zaštite životne sredine. Ona je ocenila da na tome moraju paralelno raditi sve institucije, što podrazumeva usaglašavanje zakonodavstva i svih sektora koji treba da posvete deo svojih aktivnosti životnoj sredini.

„Neprepoznavanje da životna sredina ima svoj udeo u svim sektorima – poput prostornog planiranja, energetike, rudarstva, šumarstva je najveći problem kada je reč o reformama u oblasti zaštite životne sredine„, rekla je ona, dodavši da je odsustvo implementacije postojećih zakona, ali i nedostatak kapaciteta u sektoru takođe nešto što usporava promene u Srbiji.

Na taj problem je ukazao i specijalni savetnik Fiskalnog saveta Srbije, Slobodan Minić, koji je rekao da Srbija u projekte zaštite životne sredine ulaže duplo manje novca u odnosu na zemlje sa sličnim procesom razvoja u toj oblasti.

„Mi treba da ulažemo znantno više od tih zemalja jer nismo rešili ni fundamentalne probleme koje one jesu, poput zagađenja vazduha, odlaganja otpada i sličnog“ , ocenio je on. „Nije prvenstveni problem manjak sredstava. Ono što je naše istraživanje pokazalo jeste da su čak i skromna sredstva koja su izdvojena bila neiskorišćena ili nisu iskorišćena efikasno zbog nedovoljnih institucionalnih kapaciteta da se pokrije ova kompleksna oblast“, dodao je on.

Osvrnuvši se na pitanje institucionalnih kapaciteta, biolog Deni Porej je dao primer zaštite prirode, koja se u Srbiji tradicionalno oslanja na šumarstvo, lov, ribarstvo i velike hotele, te nije održiva niti spremna za razvoj eko-turizma.

„Eko-turizam podrazumeva goste koji u zaštićenim područjima traže edukaciju, posmatranje životinja, staze za šetnju i privatni smeštaj. Sistem zaštite prirode se menja, a mi nismo promenjeni i nemamo kvalitetnu zaštitu prirode. U zaštićenim područjima nema ljudi koji su spremni da iskoriste znanje i pomoć civilnog sektora i potrebna nam je resistematizacija radnih mesta među upravljačima kako bi oni mogli da sarađuju s civilnim društvom“, zaključio je Porej.

Direktorka Mladih istraživača Srbije, Tanja Petrović, ocenila je da je važan deo reformi upravo uključivanje građana i udruženja građana u procese donošenja odluka. Ona je istakla neke pozitivne primere poput Saveta korisnika Nacionalnog parka Tara i Zelene stolice u Odboru za zaštitu životne sredine Skupštine Srbije. Međutim, ovakva tela podrazumevaju konsultativnu ulogu građana i njihovih udruženja u upravljanju životnom sredinom i donošenju zakona.

„Ovi mehanizmi ne dozvoljavaju građanima da zaista budu deo procesa donošenje odluka zbog postojećih zakonskih okvira. U perspektivi, treba raditi na njihovom unapređivanju i institucionalnim rešenjima. Osvrnula bih se na igru reči u imenu naše konferencije „eko+sistem“, po uzoru na ekosisteme koji, iako su izuzetno kompleksni, funkcionišu i svaka mala karika u lancu ima svoju svrhu i ulogu. Upravo zbog toga mi zagovaramo formiranje i unapređenje mehanizama koji bi uključili sve aktere u donošenje odluka o životnoj sredini“, zaključila je Petrović.

Šef razvojne saradnje u Ambasadi Švedske, Ola Anderson, istakao je da je dijalog između institucija, civilnog sektora i građana jedan od ključnih principa na kojima se temelji dobro upravljanje životnom sredinom. On je podsetio i na važnost zasnivanja odluka na naučnim činjenicama, poštovanja principa „zagađivač plaća“ i upozorio da na putu do zdravije životne sredine nema prečica.

„Važno je nastaviti sa usklađivanjem zakonskih okvira sa pravnim okvirima Evropske unije, ali fokus mora biti i na implementaciji, uprkos pomenutim ograničenim kapacitetima. Mora da postoji balans između te dve stvari jer samo tako građani mogu da vide šta to znači. Transparentnost i dogovornost moraju da postoje na svim nivoima“, rekao je Anderson, podsetivši da Švedska godišnje izdvaja oko 3 miliona evra za projekte zaštite životne sredine u Srbiji, na kojima sarađuje sa Vladom Srbije, lokalnim samoupravama, organizacijama civilnog društva i biznis sektorom.

Iz Ministarstva za zaštitu životne sredine stigle su najave da će Srbija praktikovati ove principe na koje se obavezala potpisivanjem deklaracije o Zelenoj agendi.

„Prioriteti Zelene agende odnose se na klimatsku akciju, cirkularnu ekonomiju – koja se posebno bavi otpadom, održivom proizvodnjom i efikasnim korišćenjem resursa, ali i na zaštitu biodiverziteta, kao i na borbu protiv zagađenja vode, vazduha i zemljišta. U ovom zahtevnom poduhvatu kao značajne saveznike i potrebne kapacitete vidimo građane i udruženja građana, pa stoga će naše aktivnosti i otvorena saradnja biti usmereni i ka njima“, poručila je učesnicima ministarka zaštite životne sredine Irena Vujović.

Panel diskusija „Reforme u životnoj sredini u Srbiji – ko će da povuče?“ je održana u okviru konferencije „Eko+sistem=Dobro upravljanje životnom sredinom u Srbiji“. Na konferenciji su održane i radne grupe sa tri teme: saradnja OCD i istitucija u upravljanju životnom sredinom, uloga žena u upravljanju životnom sredinom i uloga volonterizma u upravljanju životnom sredinom. Konferencija je deo aktivnosti u okviru programa „EKO-SISTEM: Podrška reformama u zaštiti životne sredine“ koji od 2020. do 2022. godine sprovode Mladi istraživači Srbije uz podršku Švedske.