Kada bi šume mogle da govore, šta bi nam rekle? Da li je način na koji sada tretiramo šume – kao smetnju – odraz kulture koju decenijama gajimo na institucionalnom nivou, posmatrajući šume kao resurs koji se koristi, ali ne i neguje? 

Tim pitanjima bavi se projekat “Šuma zove na dijalog” koji u okviru EKO-SISTEM programa sprovodi mreža Pošumimo Vojvodinu. Sa Dušicom Milenković iz Pokreta gorana Novog Sada razgovaramo o tome šta će ovaj projekat reći u ime svih šuma u Vojvodini i ima li nade da se način na koji posmatramo sve što je zeleno ipak promeni u dogledno vreme.  

Iako su teme iz oblasti životne sredine aktuelne, sam dijalog o njima, bar na relaciji institucije-građani, gotovo je nepostojeći. Na neki način, ovaj projekat skreće pažnju na to?

Značaj šuma za život i zdravlje ljudi se decenijama shvatao olako i sada kada smo stigli do faze da su šume zaista ugrožene, krajnje je vreme da skrenemo pažnju na posledice i prisetimo se zbog čega su šume bitne. Da bi se postojeće šume očuvale i da bismo stvorili nove, potrebno je uključiti mnoge sektore koji u ovom trenutku ne sarađuju, a moraju zajednički da donose odluke i stoje iza njih. To su zaštitari prirode, šumari koji treba da podižu i neguju šume, građani koji treba da sačuvaju podignuto. Dakle, važno je da uspostavimo dijalog između biznis sektora, civilnog sektora, onih koji upravljaju šumama i građana, da postoji zajednička želja i volja da se on uspostavi. Tu dolazimo do tog apela – šuma nas moli da se uspostavi komunikacija između onih koji treba da ih sačuvaju i obnove. 

Da li je trenutno stanje sa šumama u stvari odraz kulture u kojoj se šumarstvo mahom posmatra kao način eksploatacije, ali ne i nege šuma?

Taj odnos postoji i u drugim zemljama regiona – šume se doživljavaju kao nešto što je dato na upravljanje, bez mnogo razmišljanja o tome koliko je to bitno unaprediti i čuvati. S obzirom na to da smo svi prošli kroz ratna vremena i brojne ekonomske krize, šume su masovno korišćene kao resurs koji je donosio zaradu i bio sredstvo preživljavanja. Ali nakon toga – šume se nisu vratile. Isto tako, desila nam se ta tranzicija između perioda kada je sve bilo državno i ovoga kada je skoro sve privatizovano. Sada su velike njive u Vojvodini postale privatno vlasništvo, a sa njima i delovi šuma, parcela uz puteve i putne mreže – i mnogi vlasnici su posekli sve što je bilo zeleno. Znači, treba prevashodno vratiti kod svih svest o značaju šuma i o tome da su obavezni da vrate sve u početno stanje. 

Kada pričamo o svesti, upravo je jedan od fokusa ovog projekta i edukacija dece, jer od malih nogu se i formira odnos prema prirodi kao nečemu što nije samo resurs za eksploataciju.

Krećemo od dece zato što su deca prijemčiva na temu životne sredine, njih to iskreno zanima. Kod odraslih je to drugačije, niti smatraju to bitnim, niti pridaju tome mnogo važnosti, sve dok ne počnu da osećaju posledice poput zagađenog vazduha, povećane temperature. Važno je ulagati sada u decu, jer će oni jednog dana biti donosioci odluka – oni će biti na čelu preduzeća i organizacija i imaće ono što nedostaje nama odraslima – svest o drugačijem odnosu prema prirodi odmalena. 

Da se vratimo odraslima koji žele da menjaju stvari – civilni sektor. Jedan od ciljeva EKO-SISTEM programa je da ojača organizacije i mreže koje se bave životnom sredinom – na koji način će mreža Pošumimo Vojvodinu ojačati kroz ovaj projekat?

Imaćemo priliku da radimo na sebi, našoj komunikaciji unutar mreže, ali i sa građanima. U okviru projekta pokrećemo sajt mreže “Pošumimo Vojvodinu”, koji će biti platforma na kojoj će organizacije-članice moći da dele informacije o tome šta se dešava u oblasti šumarstva. Tu će građani moći da dobiju informacije o pravilnom postupku sadnje, o negovanju, o nekim važnim stvarima koje se tiču unapređivanja šuma, uticaju na klimatske promene i slično. To će biti baza edukativnih materijala o šumama, važnosti šuma, radu sa decom. Jedna od stvari koje želimo unutar mreže jeste i da razmenjujemo znanje – svi imamo neke veze sa šumama, ali imamo i različitie metode u radu s decom i građanima pa nam je želja i da spojimo naše resurse. 

I to je ujedno jedan od razloga zašto se uopšte umrežavamo. Sa kojim izazovima se zelene organizacije susreću i kako se neki od njih mogu prevazići kroz umrežavanje?

Glavni izazov je što naš glas ne može daleko da dopre i zbog toga je važno što imamo tu jednu ideju koju ćemo promovisati i realizovati zajedno. Naša mreža ima članice sa područja cele Vojvodine i bitno je što se bavimo baš Vojvodinom, jer je to najmanje pošumljena regija u celoj Evropi.  Među nama ima goranskih organizacija, onih koje se bave zaštitom životne sredine, i kroz različite oblasti se bavimo istom temom i u tome je naša snaga. Na lokalu, svaka organizacija je suočena s problemima, bori se s administracijom ili velikim institutcijama koje nemaju razumevanja za probleme u životnoj sredini. Na ovaj način, ujedinjeni u mrežu, imaćemo priliku da se bolje vidimo, čujemo, ali i da ono što radimo bude kvalitetnije i ostvari neki vidljiv efekat.

***

Projekat “Šuma zove na dijalog” sprovodi se u okviru EKO-SISTEM programa osnaživanja mreža, koji realizuju Mladi istraživači Srbije, a podržava Švedska. O mreži Pošumimo Vojvodinu i njenim aktivnostima možete se informisati na OVOM LINKU.