Promena modela upravljanja zaštićenim dobrima je tema kojom se neformalna mreža organizacija “Građani za prirodu Srbije” bavi već nekoliko godina. Iako „na prvu loptu“ zvuči pomalo udaljeno od svakodnevnih života građana, ova problematika seže dalje od same zaštite prirode. Model upravljanja zaštićenim dobrima direktno je povezan sa kvalitetom života ljudi koji žive u prirodnim područjima pod zaštitom i činjenicom da se oni o budućnosti svojih lokalnih zajednica skoro i ne pitaju.

Ovom problematikom bavi se projekat “Građani za prirodu jugoistočne Srbije: Ocena kvaliteta upravljanja zaštićenim područjima” koji mreža „Građani za prirodu Srbije“ sprovodi u okviru EKO-SISTEM programa. O tome kako se loš model upravljanja oslikava na naše živote, pričamo sa Draganom Taškovim iz Društva za zaštitu životne sredine “Stara planina”.

Kada pričamo o načinu upravljanja – kakvo je stanje u ovom trenutku u Srbiji?

Ono što mi sada imamo je jedan centralizovan sistem koji ne ostavlja nikakvu mogućnost da lokalne zajednice učestvuju u planiranju i sprovođenju mera zaštite na područjima koja se nalaze u njihovim lokalnim samoupravama. Kako to izgleda u praksi? Na primer, Srbijašume donose desetogodišnji plan, na osnovu kog se izrađuju godišnji planovi za upravljanje zaštićenim područjima, koja se često nalaze na teritoriji nekoliko lokalnih samouprava. Na osnovu godišnjih planova, oni obavljaju svoje zadatke i o tome izveštavaju ministarstvo zaštite životne sredine. Primetićete da je u tom procesu u potpunosti isključena lokalna samouprava – njih niko ne obaveštava o aktivnostima koje se događaju u njihovim zajednicama. 

Primer posledica takvog načina rada ogleda se i u nicanju mini-hidroelektrana širom Srbije?

Zaista, to pokazuje do čega dovodi centralizacija sistema politika životne sredine. Taj problem nije počeo juče – još 2005. godine se počelo sa izradom planova za male hidroelektrane i tada je ta ideja plasirana kao da su ovi objekti spas, ne samo za opštine u kojima će se graditi, nego i za celu Srbiju, jer je reč o zelenoj energiji. Ta priča je dolazila s vrha, usvajali su je investitori, a ljudi na terenu nisu imali predstavu šta su male hidroelektrane i koji su njihovi negativni efekti. A kada su prvi put u svom mestu videli kolike su štete u odnosu na koristi, došlo je do sukoba između lokalnih zajednica i investitora. Takva politika upravljanja u kojoj se sve diktira s vrha obavezno dovodi do sukoba – slika na terenu je drugačija od one slike koju planeri vide ispred karte i dokumentacije, koje su neretko stare i po nekoliko decenija i podaci odstupaju od realnog stanja. 

Vi ste imali iskustva i sa drugačijim modelima upravljanja, onakvim kakve biste želeli da se uspostave u Srbiji?

Mi smo imali priliku da sarađujemo sa ambasadom Francuske u okviru jednog od naših projekata i tada smo posetili dva parka prirode u Pirinejima. U Francuskoj postoji dijametralno suprotan sistem – rad i razvoj parka prirode organizuje se tako što se kroz razgovore i sastanke sa lokalnim zajednicama na teritoriji parka zajednički dolazi do ciljeva zaštite koje prethodno definišu lokalne samouprave u skladu sa svojim potrebama. Kad se definišu i dogovore sa interesnim stranama, donosi se akcioni plan za 12 godina. To dogovaranje može da potraje i po pet godina – a sve lokalne zajednice nakon toga potpisuju ugovor o saradnji na ostvarivanju tih ciljeva zaštite i skupština predstavnika lokalnih zajednica bira tehničku upravu koja sprovodi tu zaštitu. Dakle, sve potiče od ljudi koji žive na teritoriji parka prirode.

Kada su ovakvi modeli upravljanja u pitanju, često se može čuti kontraargument da je tako nešto nedostižno u Srbiji?

Model koji počinje od lokalne zajednice je možda zahetvan, možda je skuplji, možda mu treba vremena i stručne i naučne pomoći, ali kada se taj proces jednom završi i usaglasti, onda smo sigurni da više nema mogućnosti za sukob i sigurni smo da imamo jedan mnogo harmoničniji odnos i prema prirodi i među samim ljudima na terenu. A onda i stvaramo mogućnosti za investicije koje stvarno pomažu lokalnoj zajednici i u koje možemo svi da se uključimo.

Time se bavi i vaša mreža organizacija kroz EKO-SISTEM program?

Mi se od 2017. godine s drugim organizacijama u mreži bavimo zagovaranjem decentralizacije u upravljanju zaštićenim dobrima i većeg učešća lokalne zajednice u tom procesu, jer smatramo da Srbijašume, kojima su uglavnom povereni parkovi prirode Srbije, ne uključuju dovoljno građane u svoje odluke koje se tiču naše budućnosti. Osim što ćemo se kroz ovaj projekat bolje uvezati međusobno, pokrenućemo i razgovor o ovoj temi s građanima. Cilj nam je da sve ovo dovede do formalizovanja naše mreže i formiranja jedinstvene organizacije u Srbiji koja će definisati svoje ciljeve i aktivnosti u odnosu na to kako se razvija situacija sa načinom upravljanja u zaštićenim prirodnim dobrima.

***

Projekat “Građani za prirodu jugoistočne Srbije: Ocena kvaliteta upravljanja zaštićenim područjima” sprovodi se u okviru EKO-SISTEM programa osnaživanja mreža, koji realizuju Mladi istraživači Srbije, a podržava Švedska. O mreži Građani za prirodu Srbije i njenim aktivnostima možete se informisati na OVOM LINKU.