Od višegodišnjeg problema nesanitarne deponije u Valjevu do požara koji svakog leta iznova skreću pažnju na stanje upravljanja otpadom u Srbiji, šta zapravo znači sanirati deponiju i ko prati šta se događa nakon zatvaranja?

Goruća pitanja deponija koje gore: Imamo li spremljen odgovor na ovakve krize?

Deponije u Srbiji poslednjih godina sve češće dospevaju u javnost zbog požara. Tokom 2025. godine zabeleženo je više od 2.200 požara na deponijama, što znači da je u proseku svakog dana gorelo oko šest deponija. Požar na deponiji privremeno privuče pažnju javnosti, ali problem za ljude koji žive u njenoj blizini traje mnogo duže. Problem nije na površni, već je mnogo dublji. Otpad može dugo da tinja duboko ispod površine, dok gasovi, procedne vode i produkti sagorevanja mogu predstavljati dugotrajan rizik po životnu sredinu i zdravlje ljudi. Zato se pitanje deponija ne završava gašenjem požara. Važno je znati šta se sa otpadom događa, kakav je uticaj deponije na okolinu, da li institucije postupaju u skladu sa propisima i, kada sanacija počne, da li se ona zaista sprovodi prema planu.

U Valjevu je upravo višegodišnje nezadovoljstvo građana načinom upravljanja deponijom dovelo do protesta, blokada i pravnih postupaka. Danas, kada su radovi na sanaciji, zatvaranju i rekultivaciji počeli, Lokalni odgovor, organizacija iz Valjeva svoju ulogu vidi u praćenju tog procesa i zalaganju za njegovu transparentnost. Kroz projekat „Deponija 2.0 (Od blokade do monitoringa)”, koji realizuju u okviru EKO-SISTEM programa, organizacija nastoji da doprinese većem uključivanju građana, njihovoj informisanosti i razumevanju svih faza sanacije koja direktno utiče na životnu sredinu i kvalitet života lokalne zajednice.

Lokalni odgovor ne dovodi u pitanje potrebu da se ovaj višedecenijski problem konačno reši, već insistira na tome da ceo proces bude sproveden stručno, zakonito i uz otvorenu komunikaciju sa javnošću. O tome kako izgleda borba za odgovornu sanaciju deponije u Valjevu, koje mehanizme građani mogu da koriste kako bi pratili rad institucija i zašto se odgovornost ne završava zatvaranjem deponije, razgovarali smo sa Slavicom Pantić, aktivistkinjom udruženja i koordinatorkom projekta.

Vi ste godinama ukazivali na problem deponije u Valjevu. Šta je građanima bilo najvažnije da se promeni i šta je bilo potrebno da bi njihov glas počeo ozbiljnije da se čuje?

Ljudi iz Grabovice, Beloševca, Mrčića i Gorića godinama žive uz deponiju i trpe posledice zagađenja, smrada, dima i prašine. Život pored deponije postao je teško podnošljiv – nije bilo svejedno da li ćete otvoriti prozor, sedeti u dvorištu ili gajiti nešto na svom imanju. Požari početkom prošle godine samo su prelili čašu koja je odavno bila puna.

Lokalni odgovor se tada pridružio i podržao akciju neformalne grupe građana. Građani su prvo upozoravali lokalne vlasti i tražili da reaguju. Kada odgovora nije bilo, organizovali su blokadu upozorenja, a zatim gotovo mesec dana blokirali ulaz na deponiju. Na kraju su, uz pomoć advokata, pred sudom izdejstvovali privremenu meru zabrane odlaganja komunalnog otpada. Pokazalo se da njihov glas nije postao ozbiljniji zato što su govorili glasnije, već zato što su se organizovali, bili uporni i koristili mehanizme koji su im stajali na raspolaganju.

Od protesta i blokade došli ste do faze u kojoj pratite proces sanacije. Šta se promenilo u vašem pristupu i šta za vas znači “od blokade do monitoringa“?

Blokada je bila način da problem više ne može da se ignoriše. Monitoring je način da proverimo da li će obećano rešenje zaista rešiti problem.

Lokalne vlasti su godinama najavljivale zatvaranje i sanaciju deponije, a projekat je odlagan. Sudska odluka je ohrabrila meštane jer je pokazala da njihova višegodišnja upozorenja imaju osnov. Ali početak sanacije sam po sebi ne znači da je problem rešen. Iz razgovora sa ljudima jasno je da oni nikada nisu želeli konflikt – želeli su da ta strahota u vidu planine nekontrolisanog otpada, smrada i prašine konačno nestane iz njihovih života. Posle toliko neispunjenih obećanja bilo je sasvim logično da građani žele da prate šta se sada zaista radi. Zato za nas „od blokade do monitoringa“ znači prelazak od borbe da problem bude priznat do građanskog praćenja načina na koji se rešava

Kada govorimo o transparentnoj sanaciji deponije, šta to konkretno znači? Koje informacije građani imaju pravo da dobiju od institucija?

Transparentna sanacija znači da građani mogu da saznaju šta će se raditi, ko radi, koliko to košta, po kom projektu i dozvolama se radi, kako se kontroliše kvalitet radova i, najvažnije, kakve posledice sanacija ima po životnu sredinu.

Za građane uspešna sanacija nije to što je ugrađeno toliko i toliko kvadrata folije ili kubika nekog materijala. To su radovi. Cilj sanacije je da se ukloni ili bitno smanji opasnost koju deponija predstavlja za ljude i okolinu. Građani zato treba da znaju da li će biti sprečeni novi požari, curenje zagađenih voda u Kolubaru i okolno zemljište, širenje gasova, neprijatnih mirisa i prašine i kako će se to meriti i kontrolisati.

Reč je o jednom od važnijih ekoloških i kapitalnih projekata u Valjevu, koji se finansira javnim novcem. Zato dokumentacija, trošenje novca, kontrola radova i rezultati monitoringa životne sredine treba da budu dostupni javnosti, a ne samo povremene informacije o tome koliko je materijala ugrađeno.

Koliko su u vašem radu važni mehanizmi poput zahteva za pristup informacijama od javnog značaja? Šta ste na taj način uspeli da saznate o procesu sanacije valjevske deponije?

Da nije bilo zahteva za pristup informacijama od javnog značaja, veliki deo onoga što danas znamo o sanaciji ne bismo znali. Na zvaničnim prezentacijama Grada, JKP „Vidrak“ i Ministarstva zaštite životne sredine veoma je malo dokumentacije o ovom poslu.

Preko Portala javnih nabavki pratili smo izbor izvođača, a zahtevima za pristup informacijama dobili smo ugovor Grada sa izvođačem, aneks zaključen nakon početka radova kojim je vrednost posla povećana, kao i ugovor Grada i Ministarstva o finansiranju. Taj ugovor je posebno važan jer, između ostalog, govori o obavezi lokalnih vlasti da obezbede potrebna odobrenja, izveštavaju o napretku radova i obezbede monitoring životne sredine tokom i nakon projekta.

Dokumentacija koju smo dobili otvorila je i ozbiljno pitanje na osnovu kog akta su sami radovi odobreni. Kada smo tražili građevinsku dozvolu ili drugo odgovarajuće odobrenje, Gradska uprava nam je dostavila saglasnost Ministarstva zaštite životne sredine na idejni projekat. Na građevinskoj tabli, međutim, naveden je broj rešenja inspekcije zaštite na radu. Zato smo ovo pitanje dali na stručnu i pravnu proveru. Zatražili smo i plan i rezultate monitoringa vode, vazduha i zemljišta, a Gradska uprava je za odgovor produžila rok sa 15 na 40 dana zbog, kako je navedeno, potrebe da prikupi obimnu dokumentaciju.

Kako građani mogu da prate da li se radovi odvijaju u skladu sa projektom, rokovima i merama zaštite životne sredine? Šta bi trebalo da bude predmet njihovog interesovanja tokom sanacije?

Građani ne treba da glume građevinske inženjere niti da obavljaju posao stručnog nadzora. Ali imaju puno pravo da pitaju da li se sanacija obavlja zakonito, kvalitetno, javnim novcem i, pre svega, da li dovodi do smanjenja rizika po životnu sredinu.

Mogu da prate ono što neposredno vide i osećaju: pojavu dima, prašine i neprijatnih mirisa, stanje okolnog zemljišta i vodotokova, način postupanja sa otpadom i promene na samoj lokaciji. Ali njihovo najvažnije pitanje treba da bude jednostavno: da li je posle sanacije stanje životne sredine bolje nego pre nje? Za odgovor nisu dovoljne izjave da „radovi idu po planu“. Potrebni su podaci o kvalitetu vode, vazduha i zemljišta i njihovo poređenje kroz vreme.

Meštani su se tokom izvođenja radova već žalili na veoma neprijatne mirise i prašinu. Zato je posebno važno da javnost zna šta se radi sa otpadom koji se decenijama nagomilavao na obali Kolubare, kako se tretira i gde završava.

Šta građani mogu da urade kada imaju pitanja, nedoumice ili sumnju da se nešto ne sprovodi kako je najavljeno? Koji mehanizmi su im dostupni?

Prvo mogu da pitaju. Mogu da traže dokumentaciju od Gradske uprave, javnog preduzeća ili Ministarstva koristeći pravo na slobodan pristup informacijama. Mogu da dokumentuju ono što primećuju na terenu, da se povežu sa komšijama, obrate nadležnoj inspekciji, medijima ili organizacijama koje mogu da im pomognu da razumeju dokumentaciju i koriste pravne mehanizme.

Naš projekat treba da delom popuni prazninu koja je nastala zbog nedostatka javno dostupnih informacija o sanaciji. Uz podršku EKO-SISTEM programa i nezavisnih stručnjaka pripremamo razumljivo predstavljanje projekta sanacije, prikupljamo i analiziramo dokumentaciju i razvijamo jednostavan građanski alat za monitoring. Kada budemo imali dovoljno informacija i čvrste dokaze, koristićemo i odgovarajuće pravne mehanizme za zaštitu prava na informacije i prava na zdravu životnu sredinu.

Kako građani mogu da procene da li se radovi odvijaju u skladu sa projektom i najavljenom dinamikom? Šta bi trebalo da prate tokom same sanacije?

Da bi neko mogao da kaže da se radovi izvode „po projektu“, prvo mora da bude jasno koji je projekat odobren, na osnovu kog akta se izvode radovi i šta je njime tačno predviđeno. Upravo tu smo tokom našeg istraživanja naišli na pitanja na koja još nemamo zadovoljavajuće odgovore. Dokumentacija koju nam je Grad dostavio za sada nije razjasnila pitanje odgovarajućeg odobrenja za izvođenje radova, zbog čega smo zatražili stručnu i pravnu proveru.

Važno je pratiti i novac i promene ugovora. Samo dva meseca nakon početka radova zaključen je aneks kojim je cena sanacije povećana za više od osam miliona dinara zbog „nepredviđenih radova“. To samo po sebi ne znači da nešto nije u redu, ali jeste razlog da javnost dobije jasno objašnjenje šta je bilo nepredviđeno, zbog čega to nije bilo obuhvaćeno prvobitnim planom i šta se dodatnim novcem izvodi.

I konačno, građane najviše treba da zanimaju rezultati: kakvi su voda, vazduh i zemljište i da li sanacija zaista smanjuje negativne uticaje deponije. Upravo zato smo zatražili plan monitoringa i rezultate merenja.

Sanacija nije kraj priče

Početak radova može biti važan korak u rešavanju višedecenijskog problema, ali za građane Valjeva on otvara i nova pitanja: kako će se postojećim otpadom upravljati tokom sanacije, koje će se mere zaštite životne sredine primenjivati, kako će izgledati konačno zatvaranje lokacije i ko će pratiti stanje nakon toga?

Upravo zato projekat „Deponija 2.0 – Od blokade do monitoringa“, koji Lokalni odgovor realizuje uz podršku EKO-SISTEM programa, ne završava se samo praćenjem građevinskih radova. Cilj je da se građani osnaže da razumeju procese zaštite životne sredine, koriste dostupne mehanizme za pristup informacijama i učestvuju u praćenju lokalnih politika i odluka koje utiču na njihov životni prostor.

Vaš projekat ne završava se samo praćenjem građevinskih radova. Šta želite da građani nauče i mogu da rade sami, bez toga da zavise od organizacija poput vaše?

Naša građanska akcija zapravo tek počinje uspostavljanjem grupe za monitoring. Posle iscrpljujuće blokade želimo da ljude ohrabrimo da ostanu uključeni, ali na drugačiji način – da umeju da dođu do informacije, razumeju šta ona znači i postave pravo pitanje.

Uz pomoć stručnjaka pripremićemo jednostavna objašnjenja: šta je sanacija deponije, kako treba da izgleda, šta mora da postigne i šta se događa nakon završetka radova. Zajedno sa građanima razvijamo i jednostavan alat za monitoring koji neće zahtevati posebno tehničko ili pravno znanje.

Najbolji rezultat projekta bio bi da za nekoliko godina toj grupi Lokalni odgovor više nije potreban da bi znala kome da se obrati, šta da pita i kako da proveri odgovor. Mi želimo da budemo resurs zajednici, a ne njen trajni posrednik prema institucijama.

Koliko je važno da se oko ovakvih tema povežu građani koji žive u blizini deponije, neformalne grupe, organizacije civilnog društva, stručnjaci i mediji?

Takvo povezivanje trebalo je da postoji mnogo ranije i bilo bi prirodno da ga je pokrenuo onaj ko je odgovoran za upravljanje otpadom i sanaciju deponije. Umesto toga, godinama smo imali obećanja i odlaganja, sve dok građani nisu odlučili da problem više ne mogu da trpe i prvo fizički blokirali deponiju, a zatim pred sudom izborili zabranu odlaganja otpada.

Nijedan veliki javni posao ne može se dobro završiti ako svako ostane u svom zatvorenom krugu. Vlast ima nadležnosti, sredstva i odgovornost. Građani žive sa posledicama odluka koje se donose. Stručnjaci mogu da objasne ono što je tehnički složeno. Mediji i udruženja mogu da postavljaju pitanja i otvaraju javnu debatu.

Voleli bismo da naš projekat, uz podršku EKO-SISTEM programa, makar malo približi te strane. To ne mora da znači da će se svi uvek slagati. Dovoljno je da razgovaraju, da informacije budu dostupne i da svako može da radi svoj posao.

Vaš projekat uključuje i rad sa ženama iz lokalne zajednice. Zašto ste prepoznali njihovo osnaživanje kao važan deo procesa?

Deponija vrlo jasno pokazuje da ekološki problem ne pogađa sve ljude jednako. Dok većina Valjevaca godinama nije ni razmišljala gde završava otpad koji svakodnevno baca, ljudi koji žive oko deponije njegove posledice osećali su svakog dana – u kući, dvorištu, bašti i na svojim imanjima.

Žene iz ovih naselja bile su veoma vidljive i aktivne tokom građanske akcije i blokade. One su istovremeno nosile i veliki deo svakodnevne brige o domaćinstvu i porodici u uslovima smrada, prašine i straha od mogućih posledica zagađenja. Zato nam nije cilj da o ženama govorimo samo kao o „ranjivoj grupi“. Želimo da žene koje su već pokazale da su važan deo građanske akcije budu ravnopravno uključene i u praćenje onoga što se sada događa sa deponijom.

Može li iskustvo Valjeva biti korisno i drugima?

Može, kao što je i Valjevu bilo korisno iskustvo građanske akcije oko deponije Duboko kod Užica. Ne zato što će se isti recept moći preslikati u svakom gradu, već zato što su pitanja veoma slična: kako doći do dokumentacije, kako razumeti složen projekat sanacije, kome se obratiti, kako uključiti stručnjake i kako od pojedinačnog nezadovoljstva napraviti organizovanu građansku akciju.

Nažalost, nesanitarne deponije nisu samo problem Valjeva. Ako iz našeg iskustva nastanu jednostavni alati, dokumentacija i znanje koje mogu koristiti ljudi u drugim gradovima, onda će rezultat ovog projekta biti širi od jedne deponije

Valjevo je jedan konkretan primer, ali pitanje kako građani mogu da se uključe u rešavanje problema sa deponijama postoji u mnogim lokalnim zajednicama. Ne postoji samo pitanje kako zatvoriti nesanitarno smetlište, već i kako obezbediti da građani budu informisani o tome šta će se dogoditi sa postojećim otpadom, kako se troši javni novac namenjen sanaciji i ko će biti odgovoran za praćenje stanja nakon završetka radova.

Šta ste kroz iskustvo sa valjevskom deponijom naučili o tome kako građani mogu da utiču na odluke koje se tiču njihove životne sredine? Koju biste poruku poslali zajednicama koje se suočavaju sa sličnim problemima?

Naučili smo da su potrebni upornost, strpljenje i podrška zajednice. Upornost zato što su problemi koji su nastajali decenijama obično takvi i kada treba da se rešavaju. Strpljenje zato što postoji mnoštvo interesa, nerazumevanja i institucija kroz koje morate da prođete. A podrška zajednice zato što pojedinac veoma teško može dugo da izdrži takvu borbu sam.

Ali možda je najvažnija lekcija da građani nisu samo neko koga treba obavestiti kada je odluka već doneta. Ljudi koji žive sa posledicama neke odluke imaju pravo da pitaju, traže dokumenta, okupe se, koriste pravne mehanizme i na kraju proveravaju da li je ono što im je obećano zaista urađeno.

U Valjevu se pokazalo da je taj put spor i iscrpljujući. Pokazalo se, međutim, i nešto mnogo važnije: građani koji se organizuju, istraju i pronađu podršku novinara, stručnjaka, advokata i drugih sugrađana mogu da promene stvari.

I upravo tu se vraćamo na pitanje sa početka: šta se dešava kada se požar ugasi? Za stanovnike koji žive u blizini deponija, rešavanje problema ne završava se onog trenutka kada nestane dim ili kada građevinske mašine napuste lokaciju. Ostaju pitanja uticaja na životnu sredinu, načina upravljanja otpadom, odgovornosti institucija i potrebe da građani znaju šta se događa sa prostorom u kom žive.

Priča o valjevskoj deponiji pokazuje put “od blokade do monitoringa“, od građanskog pritiska kojim je dugogodišnji problem dospeo u fokus javnosti, do kontinuiranog praćenja načina na koji se donete odluke sprovode u praksi. Za Lokalni odgovor, građanski aktivizam ne završava se početkom radova. On se nastavlja kroz traženje informacija, učešće u javnom dijalogu i zalaganje da procesi koji utiču na životnu sredinu budu transparentni, odgovorni i u interesu zajednice.

Upravo je to jedna od važnih uloga podrške organizacijama civilnog društva kroz EKO-SISTEM program, da lokalne organizacije i građani ojačaju svoje kapacitete, steknu znanja i alate za učešće u donošenju i praćenju odluka koje oblikuju njihovu životnu sredinu i kvalitet života. Jer građani ne bi trebalo da budu uključeni tek kada se pojavi plamen i dim. Njihovo pravo da budu informisani, da postavljaju pitanja i da učestvuju u procesima zaštite životne sredine postoji mnogo pre nego što problem postane kriza i dugo nakon što se ona završi.